20. 2. 2014.

Dečije cipele










24.12.2013 g. u 14.19








http://youtu.be/zQVW3geBbuU   uz priču...

Zatišje na poslu. Sunce peče kroz prozore, pa svi nešto kunjaju...

Ono hladno jutro od kako krenuh od kuće nije slutilo na ovako divan dan, kada od sunca možemo crpeti svu pozitivnu energiju koja nam fali i koju nam oduzimaju neki oko nas...

Tako da mogu nešto da otkuckam, bar dok ne zazvoni telefon.
Baš mi se ne radi danas, lenja sam... Samo bih pod Hrast, pod moje virtualno drvo. Leškarila, čitala, pisala, slušala muziku, sanjarila i prepuštala se mašti na volju. Kao nekada pod orahom mojim.

Kada sam imala šesnaest, dve više ili manje, mislila sam kako stariji nikada ne maštaju, kako sa godinama sve postaje već viđeno i očekivano, pa sanjarenje nestane  samleveno u žrvnju obaveza, porodice, dece, posla i svakojakih peripetija koje nas nalaze...

Da mi je neko tada, zatvorenoj u mojoj sobi, sa uvek spuštenim roletnama i upaljenom lampom za čitanje (jer čita se danonoćno bez prestanka sa pauzama samo kada spavam), rekao da ću jednoga dana, sa poprilično pređenih kilometara iza sebe, uspeti da sačuvam toliko dečijeg u sebi da i dalje umem da upražnjavam tu predivnu i relaksirajuću disciplinu, ne bih mu verovala, nikako!

Em je volim, em mi ide od ruke.

“Maštanje? Divno!”

Spuštene roletne i mrak u prostoriji koji i dan - danas volim, uvek su bile kamen spoticanja između moje majke i mene, jer je njoj bilo neshvatljivo da neko dane i noći provodi u mrklom mraku, samo sa svetlom dovoljnim da obasja dve strane otvorene knjige!?

Oko toga je, kao i kućnih poslova, uvek bio rat!
Jer sam ja rođena bandoglava i svojeglava, a moja majka, stena!

Još u zabavištu, moja prva stilistkinja, krojačica Slavujka, koja se posle iz Bačkog Novog Sela doselila za nama u Bač i bila nam komšinica, šila mi je haljine po krojevima moje majke. Lepe, sa belim kragnicama a dole karirane... Od krepa, sa puf rukavima i sečene preko grudi, donji deo nacigovan... Roza, na cvetiće... 
Poneku od njih još čuvam.

Jednom, na odabir materijala moje mame, oko koga sam se ja odmah bunila, jer na prvi dodir mi se nije dopao iako je bio crven, Slavujka mi je sašila haljinu sa napred dva vertikalna reda ukrasnih dugmića, presvučenih istim materijalom, okruglom bubi-kragnom i kopčanjem nazad.

Slatka haljinica koju ja nisam htela da nosim! Plakala, kukala i molila:

“Grebe me taj materijal! Kolje me oko vrata, svrbi na nadlakticama!”

Na silu su me naterali da je povodom priredbe za deda Mraza obučem! Dokumentovano crno- belom fotografijom sa mojim namrštenim likom koju i danas kada vidim počnem da se češem!

Na putu prema kući, sa paketićem u rukama i suzama u očima rekla sam mami da je nikada više neću obući pa makar me ubili od batina. Nikada! Tako i bilo...

I mala dece umeju za sebe da se bore i znaju šta hoće a šta ne! Ponekad im poverujte.  Ma kako vama izgledali mali, glupi, bespomoćni i nesposobni da donose odluke, deca umeju jako dobro da misle, samo im reči fale da se izraze! Pa plačom rešavaju probleme koje sa vama i nama imaju!

Šest meseci pre toga sam izvojevala svoju prvu bitku za samostalnost i život po svome!
Vodili me u Bač, da kupimo cipele. Tata, mama i ja...

Jedna prodavnica, centar Bača, pre Mlečnog restorana i autobuske stanice, desno. Na mestu gde je sada robna kuća ili „ Idea“?! Ne znam...
Ofarbanog izloga u zeleno, mislim da se još nije zvala „Borovo“ to joj je bilo kasnije ime, nego „Bata“.


Kada uđeš, levo! Dečije cipele. Pravo sa vrata ih ugledam!

Crvene, sa kaišićem preko risa noge koji se završava uvučen u prelepu, rezbarenu mesinganu  šnalu...

“Oh, kako su divne! Moram ih imati!”- Ljubav na prvi pogled.

Tata, stari prekaljeni škrtac kaže da su preskupe, neće trajati dugo, loš je materijal...

On ga opipava i trlja. Opet zagleda, palcem i kažiprstom hvata onaj fini kaišić, prepipava ga... Sve ga to jede i sekira, jer se u njegovu životnu filozofiju “ U se, na se i poda se” ne uklapa. A taj model ne može da se kupi dva broja veći kao i uvek do tad, da bi trajao par godina moga odrastanja!

Sedim u onoj širokoj,  meni prevelikoj stolici, obuvena u moj broj i kažem da ja ne idem ni sa jednim drugim kući, osim ovih:

“Ako ne mogu ove, druge neću i ne trebaju mi!”

On bi mene sada tukao, znam ja! Ali ne sme da se bruka, prodavačica ga poznaje. Ceo Bač zna da je ekonomista,  u Opštini!
A njegova potreba za ugledom i uvažavanjem od strane drugih, običnih smrtnika, bez velikih škola, bila je karta na koju sam već tada znala da mogu da igram.

Kao da gledam sebe sa vrata te male prodavnice:

Čvrsto se ručicama držim za rukohvate prevelike mi stolice, odmahujem odrično glavom a kikice mi lete oko nje, tako da me gumice kojima se pletenice na okupu drže,  sa ukrasnim perlama na krajevima,  udaraju po obrazima pri svakom pokretu.

“E, ovaj put popustiti neću!” mislim.

On cedi kroz zube... Ruke mu se tresu, vidim.  U pesnice ih čvrste stiska od muke i suzdržavanja.
 „Snežana!?“ Ne završava...

Prelazim pogledom s’ njega na mamu, koja nemo posmatra celu tu scenu sa bolnom grimasom na licu, trudeći se  da ostane dostojanstvena i ne pokaže emociju. Dama je, ipak. Gledam je kako se cepa na dva dela, ravno i tačno po sredini duše i tela!

Jer ga voli, obožava zemlju po kojoj on hoda, njen voljeni Bata! 
A htela bi i meni da ugodi, da me ispoštuje. Da dete koje sebe voli, vaspita i podigne!

Mnogo, mnogo godina kasnije kada sam ja imala krizu u mom braku sa Batom koga sam ja obožavala, moja majka je prvi put na račun svog zeta, koga je volela i poštovala, ugađala mu, pekla mu gomile palačinki testirajući njegov maksimum u jedenju istih sa raznoraznim filovima, izrekla kritiku i osudu htevši da me zaštiti od bola i bila presečena u još neizgovorenom do kraja:

„Mama, svako ima svoga Batu! Osim što mene moj za razliku od tvog, nikada nije izdao niti za srce ujeo!”

Bilo mi žao izrečenog kada sam prepoznala koliko je to još uvek, uprkos godinama koje su prošle, boli.

Rane od ljubavi, prevare il’ izdaje teško, mnogo teže no bilo koji ožiljak od noža, srastaju i zaceljuju. Prestanu da krvare, taman mislite:
“Dobro je, suši se. Sada još samo da ona krastica što smo je kao deca, sa kolena zadovoljno, mazohistički gulili, svoje uradi... Biće dobro.  Sve će...”
Opustite se, puštate da vas ta suva i ugasla ranica polako , samo blago svrbucka...  Put ka konačnom izlečenju.

Onda samo naletite na pogrešnu reč! Ili neku uspomenu!
Neki suludi, paranoični, samo vama na ljubav ličeći, trag na netu nanjušite!

Muziku sa radija vozača u gradskom autobusu čujete, sa nevericom se za onu granu držite... Ne verujete ušima svojim?!

“Vaša je... Naša je?!”, jebeno se setite!

Stojite jedva na nogama, kao na krst okačeni, spram nacrtanih belih po ulicama, se klatite... Do daha samo malo da dođete! I osetite je kako flisuje:

“Opet se otvorila, majku joj jebem!”

 I sada dok vam do zadnje kapi limfe ne dođe, stati neće!
Rana moje majke je do kraja njegog života, krv po malo puštala!

Tada, tog dana u kupovini kada je ona druga presečena polovina htela da zaštiti svoje mezimče, svoje prvenče, svoju devojčicu kojoj strpljivo jutrom i pred spavanje raščešljava dugu kosu i plete kike, a sve praćeno  mojom drekom kada ceo komšiluk zna da “Sneži ili peru kosu il’ je češljaju”, izvede bravurozni diplomatski potez, povuče ovoga u stranu, u sam ćošak pored izloga i tiho mu kaže:

 „Bato, molim te pusti je. Krenuće u zabavište, neka ima te koje ona hoće, molim te!“

I on, opčinjen mirisom njene kože, koji pamtim i danas...

*Uvek kada zažmurim mogu da se setim mirisa moje majke, neponovljivo nežnog, nenaglašenog, puderastog mirisa koji i danas stoji na njenoj odeći okačenoj u mojoj garderobi.
Maksim ponekad  uđe da uzme svoj kaput ili odelo za neku prigodu i prepozna ga: „Mama, još miriše na baku!“*


... popusti, zaboravi na bes i kupi mi moje prve salon, crvene cipele koje su kao i haljina, ona gore,  ovekovečene na crno-beloj fotki od tog varljivog leta moga odrastanja! 
Naravno, sa mojim nasmejanim licem iznad njih.



I sada bih ja sanjarila i planirala! Ne mareći što projekat iz “Softverskog inženjerstva” stoji ovde iza, smešten u mraku hard diska i čeka me da ga napokon otvorim, proniknem u njega i shvatim ga...

Kako učiti bilo šta možeš kada se Nova Godina, najlepši dečiji praznik približava?! Jer on samo vrhuncu  uživanja i opuštanja mora da služi!

Hrana, piće, muzika, dobro društvo i ples...  Za malo sreće sasvim dovoljno!

Ha!? Od moje neuspele sindikalne revolucije, mnogostruke koristi su proizišle!?  Ja već sat vremena kucam i pričam priču, a vrata od kancelarije mi niko nije otvorio!? Mračni znak kuge, kao da mi neko sa spoljne strane, nacrtao?!




Нема коментара:

Постави коментар