E, meni stvarno malo fali, da mi jezik proradi!! Bolje bi mi bilo da se po ovom netu prestanem muvati! Kako na koji post, komentar il’ objavu, bilo gde, naletim, tako mene jezik zasvrbi i odmah bi mogla nešto lanuti! Tj. objaviti! Pa, ne mogu svaki dan postove, na blogu, pisati?! I pod drvetom visiti?!
Jes’ da nema
ništa lepše, pogotovo po ovoj omorini, nego u ’ladu debelom leškariti! Kako ja
volim da kažem, slamku grickati...
Golim tabanom,
još hladnu i nezagrejanu od sene gustog granja, travu maziš. Taban ti vreo i
usijan od mnogogodišnjeg hodanja. Umoran od visokih
potpetica, od šetnje po parkovima, od plesova... Zgrčen od gasa i kvačila.
Samo ga u skoro
vlažnu travu, sakriješ.I maštanju,
sanjarenju, dokolici, lenstvovanju i puštanju svih čula na pašu, se predaješ...
Ali, ne mogu po
cele dane samo pričati! Treba nešto po
kući poraditi?! Peglati, zašiti, oprati, zaliti, prašinu brisati, kuvati... Tačnije, kuvanje
je to što me, opet, pod drvo, u hlad, dovelo! I jezik, koji se
teško da razvezati, razvezalo! Jer je naš drug
Bane neku opscenu i lascivnu sliku podelio?!
Na slici je brineta, koja je obučena poput kuvarice u mojoj priči posvećenoj onom,
famoznom, danu ljubavi, koji mi i ’oćemo i nećemo da slavimo?! Kada smo
zaljubljeni onda nam taj praznik valja, a kada smo napušteni i zapušteni, onda
ga pljujemo i trulom kapitalizmu, tj. Amerima ga pripisujemo!!
No, o kuvarici
počesmo...
Pred njom je, na
radnoj kuhinjskoj ploči, staklena vangla, ( Što jeste malo upitno u celoj
stvari, jer prave domaćice retko mese od 300 gr. brašna, koliko cenim da u tu
njenu činiju može stati? Pravima treba ona metalna, teget vangla iz ’60-ih
prošlog veka, na bele tufne, u kojoj se lepo možeš razmahati! ), sa zamešenim,
rekla bih, kiselim testom, od koga će posle dva sata kišnjenja i premesivanja,
neke lepe kiflice, mekike, a možda i krofne, nastati i zamirisati!
Ženama bi se taj
recept, scenografija, sudopera i kuhinjska atmosfera, možda i dopala, da je
kuvarica sa slike, pristojno, kako ženi - domaćici i priliči, obučena?!
Ova je, molim vas
lepo, de fakto, gola?!
Ako ne računamo
končić-tange i kecelju koja sve „kritične“ delove za pošpricati vrelim uljem,
pokriva?! Raspustila kosu,
nokte izmanikirala i pred objektiv se naguzila?! Naravno, ceo
publikum misli da se tako ne može kuvati?!
Ja već u
komentaru napisah da je: „ Mnogo bolje u trenerici i patofnama“ kuhinjske poslove obavljati.
Očito velika
većina žena misli da je trenerica muškarcima zavodljiva jer ih masovno tako obučene vidjam?!
Manje - više što
se po kući tako ležerno i opušteno odevaju?!
„Ma, bole me briga šta on misli?! Važno je da mene nigde ne žulja!“
Nego ih i po
ulicama srećem! Na pijacama, frizerskim salonima, žurkama po centru grada,
parkovima...
Sve se ja slažem
sa vama!
Emancipacija, progres, obaveze,
zapošljavanje, majčinstvo... Gomila stvari je na našim ledjima!
Od zaradi platu,
do briši sline bolesnima!
Ali smo, drage
moje, u svemu tome zalutale! Malo smo se pogubile i preterano opustile!
Zaboravile smo da
muškarcima, uvek i zauvek, to je alfa i omega, zavodljive moramo ostati!
Jer, znate i same
u kom zecu leži grm i kako jedino njihovu, nepodeljenu, a ceo im život dečije
rasutu, pažnju zadržati?! Dovoljno ste već
mudre da dobro znate koje je to dugme u njihovom umu, koje redovno morate
bockati!
Da ja ne bih sada
filozofirala i davila, sve se svodi na golotinju i dobro kuvanje!
Na jela i dela! Znate vi na šta ja mislim...
Pod hitno
ženstvenost, haljine, suknje i boravak u kući (kad je god prilika za to) samo u
donjem vešu, na velika vrata, uvesti!
Evo, i vrućine su
napokon počele, tako da izgovor dobar imate! Moramo ih, zalutale kao i mi, nesigurne u muškost im i seksipil, spasiti i na pravi put
vratiti! Jer ćemo ih,
jedan dan, nepovratno izgubiti!
Posle će nam žao
biti...
Sve žene znaju, ko je, u stvari jači pol, samo o tome neće da pričaju... Retki su muškarci koji sami ili sa decom, mogu godinama živeti. A žena tak’ih na svakom ćošku... To već sve govori o snazi.
Jebi ga, onda mi
moramo prve i početi! Mi moramo za
njih i za nas, bitku za spas ženstvenosti i muževnosti, voditi! Muški se, kanda,
nikada neće setiti i prvi krenuti!
A i priznajte,
aduti su svi samo u našim rukama...
Oni su davno
razoružani ekonomskom krizom, ratovima, politikom i lošim fudbalskim nam
reprezentacijama... Ni u vojsku im
više, da k'o ljudi idu, ne daju?!
Znam jednu tužnu
priču o ženama...
Bi to pre,
sigurno, desetak godina. Nešto pre osam ujutro... Vozim se prema
poslu, i na pumpu, „malu pečurku“ preko puta kasarne na Futoškoj, svratim. Stanem, izlazim
iz auta, rezervoar otključavam...
Njih dvojica, momci
srednjih godina u onoj malo kućici krcatoj svega i svačega, sede i nešto
dumaju.
Stojim laktom na
auto naslonjena i čekam da razgovor završe i da me posluže.
Posle minut, jedan
od njih ustaje, sa širokim osmehom prema meni kreće i „Dobro jutro!“ mi zaželi!
I ja upitni osmeh
licem raširim...
„O čemu se radi?“,
priupitam.
„Znate, kolega i
ja, od rano jutros imamo jednu zanimaciju...“
„Jel’! Kakvu?!“,
i dalje se smešim.
„Žene u suknjama
prebrojavamo! Od jutros nešto žene na benzin navalile... Primetimo da su sve u
pantalonama i rešimo da to ispitamo! E, baš da vidimo da l’ će neka u suknji
naleteti?! Teška muka, ali vi ste prva!“
Nije mi više, ni
jeftinije benzina natočio, ali mi je ovu priču ostavio. Da me godinama
već, muči i progoni...
photo credit: www.opusteno.rs
Нема коментара:
Постави коментар