Šaptač cipelama (samo za izdržljive)

12.01.2014 god. u  11.30

*Naime, priča je dugačka te je namenjena samo istinskim ljubiteljima mojih pisanija.

20.

Kod ovoga lepog broja, na lep dan koji se meri tucetom, donesoh neke odluke, za koje ću se možda, jednog dana kada ovo sada bude prošlo, gorko kajati i preklinjati sebe zašto sam ih naglas izgovorila i u Zapis pretvorila! No, retko se kajem...

Šah već danima ne igram, ali se sećam – taknuto, maknuto!!

Nema posle:

“E, jebi ga, nisam tako mislila, nego umorna glava od noćas nešto teško snevala, pa mleka u frižideru jutros nije bilo za kafu, a to je već dovoljno da je jutro početak jednog užasnog dana, krcatog daljim pogrešnim i brljivim potezima!“

Od impulsivne i brzoplete budale, nikada mudar strateg!

Ljudi ovakve planove i odluke spremaju godinama u sebi, pa ih krčkaju, pišu-brišu, preispituju, dobro izvažu... Ne volim neodlučnost.

Ako nešto ne podnosim, onda je to kada me drugarice teraju da, po svaku cenu sa njima u šoping, posebno sam na cipele osetljiva, idem! K’o da mi zdrav zub vadiš?!

Prvo celu Kralja Aleksandra... Svrnemo preko puta pozorišta, u Jevrejsku, pa Modene...

Kud pomenu’ pozorište?! To mi je rak-rana na arhitektonskom, inače prelepom licu, sada već mogu reći jer ove godine navršavam trideseti rodjendan moga života u njemu i sa njim, moga grada i složićete se da je to dovoljan uslov za sticanje prava na, bar 50%, atributa “Novosadjanka”?!

Teška rana koja je, na žalost sada metastazirala, u zgradi onog "mesarskog" hotela, preko puta joj, zbog koga izbegavam i da idem u centar grada.

Zaista sam i od srca zahvalna Jovi Dejanoviću na onom, na žalost, pokojnom mi, mostu Slobode, gradjevini koju sam neizmerno volela  i kući išla par kilometara dužim putem sa posla, samo da bih tom ćuprijom prelazila!

Ali staru Jevrejsku, gde su mi još u sedmoj godini, protezu za zube pravili ali me nikada nisu “ispravili”,  i na njenom mestu složenu onu kocku leda, više “zabodenu” ledenicu, u sred tople vatrice i žara okolnih komšijskih gradjevina, raznih nepoznatih mi stilova gradnje, koje ostavljaju prijatan utisak, što je dovoljno... E, tu hladnu zgradu mu nikada neću oprostiti!

Da se razumemo, nije zgrada kao zgrada loša?!

Kapiram ja te moderne stilove gradnje, poput onih urbanih, bez špajza...

Imam nekog pojma o svemu tome i uporno u tome pokušavam da nadjem lepotu, koja bi me, napokon, na mala vrata, svrstala u svet intelektualaca a ne službenica, ali malo mi teže ide.

Ništa ja sa oštrim ivicama ne volim! Ni zgrade, ni brojeve, ni nameštaj... Pogotovo ne ljude?!

Samo Botičelijevski oblo, meko i toplo... Definitivno,  ja sam u pogrešno vreme rodjena!!

Sve je to lepo, živim ja po ovim pravilima, sve sam ušnirala što sam umela i znala – sve!

Sve kao sve prave, savremene žene : Ceo radni vek radnim za ekranom, olovku retko vidjam, od koje sam tada nevoljeni, a danas sa nostalgijom dozivani, crni i tvrdi žulj uvek imala na srednjem prstu desne ruke, ovamo levo, prema kažiprstu, koji me je godinama boleo, već kada sam se uveliko od škole odmakla i na tastaturu se kao pijanac na klavijaturu, zalepila!

Vožnja auta, menjanje gume sa sve besnim “jahanjem” po onom ključu kojim zapečene šrafove teško, čak i sa mojim gabaritima, Boga mi odvrnuti?! Znam da AC pumpu na “Yugu 45”, mokrom krpom treba omotati, da bi se ona osovinica koja je pokreće ohladila,  pa se malko raširila  i tako cela stvar ponovo šljakala?! I koji broj ključa ide za menjanje butan-boce?!

E, moram ovo da vam ispričam... Bi  bombardovanje te godine!

Ja mlada još, u lepim 33-im, zategnuta, 57-58 kila, sklekove i bokserske trbušnjake radim, znači pucam!! Jedan dan krenem ja u “Panonsku banku”, onu koso-preko od Futoške pijace!

Velika, prozračna sala sa gomilom šaltera i mermernim podom na kome potpetice lepo zveckaju – za ples se ubio! I naravno redovima kojih se nećemo rešiti ni Austro-Ugarska ponovo da postanemo, jer smo srasli za njih i leka nam nema!

Stojim i ja u redu. Kostim banana boje, suknja malo i pristojno iznad kolena, sako bez revera, lan...

Narandžasta majica. Iste boje mindjuše i cipele.

Nadrkano skupe naočare protiv sunca, neki Lagerfild, koje sam kupila negde treći dan bombardovanja, pojma nemam čime i kako, revoltirana celom tom situacijom u kojoj je sve muka i tuga, osim činjenice da svako veče možete sedeti u bašti u svilenoj spavaćici jer možete poginuti pa da ste bar skockani, ćaskati sa komšijama na ulici, tako upoznati Marijanu i sa njom zajedno čekati da baš tu, pred vaš prozor, pravo pored drveta magnolije, u sred Ilirske, sleti onaj Jamajčanin, pilot što se negde kod nas u to vreme, katapultirao, pa ga naši, jadnog, zarobili!

“Samo neka padne, ja ću ga sakriti i nikada ga neću ovim mojima predati!”

Stojim ja u redu, dve mi ruke malo, a oslonca sa strane nigde nema i kopam po tašni, koja je uvek krcata svega, kamarom potrebnih i nepotrebnih stvari. Meni sve to treba!! I čakija i ruž, krema za ruke, suve i mokre maramice, rezervne cigarete, dve lepeze (ako mi se jedna pokida), čekovne knjižice, dozvole, mali sapun u još manjoj kutijici, čačkalica upakovana u najlon, dnevni ulošci, noćni ulošci, kutija šibica kada svi bacači plamena zakažu... Kupleraj!!

Kopam ja i prevćem tražeći sve potrebno da bih se love dokopala. Tašna mekana, pa sve beži  pod rukama, borim se ja sa njom, već me nervoza hvata i odjednom!

Cangrrrrrr!! Nešto metalno, uz činela-odjek u toj akustičnoj sali, koji sve prisutne iz drugih redova okreće licem prema meni sa pogledom uperenim pred moja stopala u toplu boju upakovana, pada na pod?! Bože?! Šta je sada?! Podignem naočare prema čelu, sagnem se i pogledam dole.

Veliki šrafciger, ali baš pravi profi, sa crno-crvenom drškom i dužim od mog pedlja, oštrim dletom u nju usadjenim, od švedskog čelika pravljen kao neuništiv?! Na mermeru sramno leži.

“Bože, kakav blam?!”, trebalo bi da mislim...

Svi mi se nešto, kao, smeškaju, klimaju...

“Ma, zabole me!” Već sekund kasnije, lepo se elegantno sagnem, sa dva prsta ga pokupim i vratim u tašnu. Spustim naočare, protljam usne jednu o drugu da se ruž rasporedi i ponosno dignem glavu!

Naravno, šrafciger nije krstak, jer njime ne bih mogla ono čemu ovaj lepotan služi – Otvarati vrata gepeka na “Yugu”, koja, više puta obijana, silovana i osrknavljena tudjom rukom, sopstveni ključ više ne raspoznaju, samo silu!

Životarim ja tako, eto sva pravila savremena poštujem. I tata sam bila mnogo puta, kada treba, kada gori i požare treba gasiti. Ali džaba sve to, nema tu mene nigde, ništa to nisam zapravo ja.

Ja bih negde u srednji vek, bez struje i benzina živela, balske haljine nosila, lepezom se hladila...

Posteljinu vezla i mandolinu svirala, slikarima polu-gola pozirala ili svog Viteza, gore na usamljenoj kuli zamka, sa visokim i uzanim manastirskim prozorima,  godinama čekala i bar pismu mu se nadala! I do Penelope bih unazad stigla i Odiseja svog, krpare tkajući u miljama, verno čekala!

Ljubav se čekanjem najlepše i najfinije brusi, samo strpljenje je ono što joj zlatan sjaj daje.

Samo mnogodnevnih i mnogonoćnim čežnjama, oblikujete savršeni dijamant koji ćete jednom na svome dlanu imati, toplo ga prstima zagrliti, u nedra staviti, tu bliže srcu, levo. Ne umem ja to tako lepo k’o Desanka.

 “... Jer sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da!”,

Te njene san prepoznala kada sam je prvi put u ruke uzela, kao srednjoškolka se sa njom družila i svoje, tada tužne a danas smešne, ljubavi bolovala! I danas mi često naidje neki njen stih, onako samo kao senka proleti i podseti me na odluke...” Umrlih trava duše, još lebde vrh otkosa što se lagano suše...”

Sva ta renesansa u meni, barok na meni i oko mene, uvek negde na tankoj žici koja lako u kič može da prevagne, moju dušu drže spakovanu i nedodirljivu svim tranzistorima, čipovima, integralnim kolima, web servisima i ne mogu da je dam ni jednoj udobnosti koju mi je savremeni život podario.

Domaćica  koja se više, nedirnuto žutoj boji kiselih paprika od prošle zime, divi nego činjenici da je tehnika donela ovo - Ja sada sa vama “pričam”, a vi sedite u svojoj kući, pijuckate kafu, lenstvujete možda još u pidžami, dok ja od četiri jutros odlučujem.

I mnogo brže ja izlaz iz problema smislim, nego ove moje frajle što u svakoj radnji po pet pari probaju, pa se premišljaju, ogledaju, prezuvaju... A ja cupkam, iz rodjene kože iskačem!

Cipele, isto kao muškarce, na prvu volem! Nemaš ti tu meni šta da se udvaraš, cimaš me, smaraš, bajke pričaš i kafe ispijaš! Mani se ti ćorava posla, nemam ti ja živaca za to!

A ja te, zamislite samo,  još sto puta probam, merim, zagledam, uporedjujem levu i desnu stranu da vidim da l’ su baš jednake i savršeno simetrične?! Gledam da l’ si šiven ili lepljen, da l’ si za kišu ili suvo, kakav ti je djon i od kog’ je materijala?! Pa se još natežem da l’ bi broj manje ili po'' broja veće, da me slučajno ne žuljaš?! A tek kada dodje do cene?!

‘Ajmo sada to lepo i platiti: “Uh, preskupe su mi. Idemo ponovo u onu, od malopre radnju!”

Od mene meso otpada.Hoćeš dobre i kvalitetne cipele, pa još i jeftine da budu?!

Sve kvalitetno i udobno se krvavo plaća.

Džigerice su mi već na početku Zmaj Jovine u grlu, ali ‘ajde... Ćutim i trpim, završiće se jednom valjda, pa ćemo na kraju celog maratona lepo kafu popiti ili u “Sečuanu” nešto ručkati, smejati se i razgovarati. Jer, za sam kraj, naravno desert najsladji!

Grande finalle bazanja po gradu! Dunavska, sve sa svojim silnim fiokama, pregradama, tajnim prolazima i dvorištima koja vas odvedu čak do Riblje pijace ili labudova... Potpuno skrenete sa puta, vrzmate se i gle čuda! Ugledate ga u izlogu kako vam se smeši, doziva vas!

Trčim,  zatrčavam se glavom u staklo, na moju frajlu zaboravljam! Nalazim vrata, bučno, kako na me liči, upadam i mimo svih pravila i redova, ljudi koji su već tu pre mene bili...

”Molim Vas, imate li Ovoga, broj 39?!”

Donosi kutiju, otkriva ga, iz kao pelir tankog papira ga odmotava i pruža mi... Uzmem ga u ruku, onjušim ga:

“O, kako si od dovoljno zdravog razuma i smeha sav mirisan?!”

Pipam da je unutra od meke kože, nežne i fine satkan, sa jastučićem na koji ću moj umorni, ravan  taban, isto kao i proturdirana gornja vilica ne(iz)lečen, nasloniti i odmoriti:

“Imaš taj famozni, mrtvi ugao izmedju vrata i ključne kosti, u koji kada uronim, ništa mimo njega, ne vidim!”

Odmah znam da ga volim, da je ovo ljubav na prvi pogled, o kojoj  sam samo kod Ostinove čitala:

“Ti si, prosto, moja mera. Moj broj! Majka te, ne sluteći ništa tome slično, samo za mene jednom davno rodila! Meni te, još dok te dojila, mlekom namenila! Pa, zar ne osetiš to?! Ne znam šta da uradim da bih te u to ubedila?”

Sednem na meku fotelju. Nogu preko noge zavodnički skrstim. Obujem ga pažljivo kao kada prvi put ljubav vodite, oprezni i nežni da onoga drugoga ništa ne zaboli il’ povredi. Samo ga dahom milujete.

Udobno, nalakirane prstiće u njemu promeškoljite.

“Dajte mi drugu polovinu!”, prodavcu se toplo, već uveliko zaljubljena, smeškam.

Ugnjezdim se sa obe noge u Njega. Ustanem, prošetam jedan krug i znam da je moj, da je to baš taj model i boja koja mi sada treba, model na kome mogu dugo oslonac da imam... Upravo ta visina platforme koja od običnog stiskavca iz Omladinskih klubova do salse ili, daleko bilo, tanga, cupkajući u zanosnom ritmu, vodi! Već tada znam da je kupljen! Ja za cenu ne pitam.

Krvi bih dala, a ne novca za tu lepotu i prijatnost.

Pašićevu ulicu, uprkos njenom upornom trudu i zalaganju, nastojanju da se nekako nametne kao fensi, slabo fermamo. Ima ona sve te malo skuplje radnje, fine porculane i marcipane, alge za suši i drvene mlinove za biber; Akademiju nauka i Francuski kulturni centar. Zalud?! Retko u nju zalazimo.

Kada razmislim... Možda samo zato što je levo, a mi dešnjaci uvek nekako više na tu našu stranu vučemo, pa Pašićeva ostane samo levacima?

Da...
Znam sve, svi su mi već objasnili, da nije dobro kafu i mleko mešati, ali ne dam se ja opasuljivati i menjati tako lako?! O toj kafi sa mlekom i ukrštenicama u Zagrebačkom “Kvizu” u jednoj drugoj, lepoj priči, sa sjajnim sporednim ulogama i glavnom, maestralno odigranom, rolom moje pokojne Gospodje - Baka Irene, koja meni, u stvari, i nije nikakva baba... Ona me naučila davne ’87-e, da kafu, koju pijem od četvrte godine, crnu i mračnu, počnem mlekom da krstim.

Tako je i danas!

I jutros nema mleka?!

Uf, što mrzim kada mi se to desi, jer ne mogu sada da se oblačim navrat-nanos i po njega idem!!

Gledam, tražim... Nema više ni onoga sojinog, u prahu!

Šta ću, nemam kud?! Uzmem je tako gorku i tamnu, dodam šećer, donesem je do laptopa...

Počnem da cunjam po netu u a u glavi kao varnice počnu da mi “klikću” enteri... Sve o odluci šta dalje? I kako... Za koji dan će mi rodjendan i mislim da sam sada, napokon, svojim trudom i radom, dugogodišnjom dobrom voljom i davanjem, stekla neopozivo pravo na Slobodu, na koju se i sada pozivam, uverena u nju, ali onu novu, u kojoj baš ništa više ne želim da prećutkujem i ni na kakve kompromise više da pristajem! Ne želim više sa ljudima koji bilo šta u sebi negativno imaju da se družim, ni trena sa njima više neću da provedem! Ni trena sa onima koji me gledaju belo ili očima prevrću na mene, kao da kineski govorim?! Ni sekunda sa onima koji su večito smoreni i bezvoljni, večito im je teško i bez osmeha su! Ne želim ni na Fejsu više da “kuckam” sa profilima koji smajlije na svojoj tastaturi nemaju, niti da kafu pijem sa onima koji na život vazda kukaju, gnevni na ceo svet, jer svi su im krivi za njihovu muku... A za uspehe su, eto čuda, sami zaslužni?!

Toliko divnih i nasmejanih ljudi ima oko nas, prepunih optimizma i pozitivne energije, koji vam se u prijateljstvo ne kunu, jer o tome ni ne stignemo da načnemo temu, možda baš i samo zato što nije ni upitna?! Tu su blizu, pored, a mi samo u trku proletimo, ne obazirući se na njih, jer nekim tužnim i jadnima, kao pomoć trebamo?! Mnogo više vremena, obećavam, od danas ću takvima poklanjati, jer samo od njih svoj pozitivni duh mogu ponovo, kao punjačem za mobilni, napuniti!

Noćas, do iza ponoći učila sam sa kolegama. I kako su mi se oni, nesretni, već više puta kukani i pomenuti, class dijagrami u glavi slagali, tako mi se i ova odluka, sama po sebi, nametala!

Jer ti, sada upoznati u “brainstormingu” , što bi rek’o neko, rodjeni načini deljenja informacija, u kojima se svi viškovi odbacuju, samo se najbitnije sažima, “hvata” i prenosi dalje, postali su mustra po kojoj od danas moram svoj život štrikati!

Ko kaže da se na fakultetu život ne može naučiti?! Lažu, bre.

photo credit: www.panoramio.com ; www.androidvodic.com