Zjaka

Za razliku od inače, pokušaću večeras da budem kratka i koncizna. Da ovo bude jedna nežna i sentimentalna pričica za vašu laku noć. Iako je u mom životu bilo vrlo malo takvih priča, ova je po starom mom običaju, istinita. Ne kažem da nije bilo lepog i pamtljivog?! Ali, uglavnom me je život šamarao, nadrkanom i nervoznom me pravio?! Ponekad’ me baš mlatio, uporno se trudeći da mi obešenjački osmeh sa lica svuče i skine! Jer, kada razmislim, ja sam vam, uglavnom, baš to! Zjaka, koju je život ozbiljnom i revnosnom, načinio!

Epitet „Zjaka“ mi je jedan od omiljenijih, od svih koje su mi za mojih 48 prišivali! Jer nikada nadimak pravi, ko skoro sav svet što ima, nisam dobila?! Možda ovaj, što ga ponosno, sa sećanjem na mog Medana, „Medenjaka“, nosim poslednjih godina? Nedugo po njegovoj smrti, moja koleginica sa posla me, pri susretu u hodniku „Medenom“ nazvala!

Oni koji me vole, tako mi i danas tepaju! Po tome ih prepoznajem i razlikujem od onih kojima baš nisam omiljena, *Najrađe bi me u čaši vode popili kada bi mogli, jebo ih otac!*, koji kada o meni tračaju „Medankom“ me krste i zovu! Uz taj nadimak lakovane čizme na visoku petu, sa nekim zgodnim korbačem, idu?!

Sloba me zove „Baka“?! To je moj mlađi kolega, koga mnogo volim i jedan je od retkih ljudi u mome preduzeću, kome verujem! Sama sam za tu poražavajuću titulu kriva, jer i mojoj mački, kada je u naručje zovem, govorim „Dođi, baki!“ I bratovoj deci, umesto ponosna tetka, ja sam: „Ljubi vas Baka!“, jer samo želim da im nadoknadim pravu baku, moju pokojnu majku, za čiju ljubav i pažnju prema unucima, kasno su se na svet pojavili!

„Bože, valjda neću sebe ureći, pa da prava baba nikada ne postanem?! Pu, pu, daleko bilo!“

U srednjoj školi su me „Mesalinom“ prozvali! I to ona muška žgadija iz matematičke škole, sve pametnjaković do pametnjakovića, što su nas, po hodnicima zajedničke nam zgrade iz vremena školstva Stipe Šuvara, na matematičku analizu zavodili? Svi su neobični, ni nalik onoj trojici naših muškaraca, što su u žensku-ekonomsku, nabasali?!

Ovi, ljubitelji matiša i vektora, su skroz ludi?! 

Jedan piše „saens fikšn“ priče, objavljuju ga u „Siriusu“?! A izgleda kao filmski glumac – plav, pa na „jednu šišku“?! Drugi piški sedećki?! Posle se, sve normalno, oženio... Deca, karijera i to. Treći je živa enciklopedija znanja – Vazda je osvajao silne nagrade po kvizovima a svim devojkama iz društva, zlatne priveske osvojene u radio igrama i pitalicama, poklanjao?! Četvrti, kasnije student neke kibernetike, čovek iz našeg susednog sela, crn, kosook, kao Japanac. Tih i odmeren, ali sa prelepim osmehom, koga je bilo teško izmamiti! Pravi naučnik?! Viđala i njega po kvizovima! Valjda nije ni prošao „brze prste“ na „Milioneru“?! Iako je on pametniji mnogo više od Ivana Zeljkovića, zajedno sa publikom!

Mi, na ženske razrede osuđene, jadne, buduće knjigovođe, sa njima smo se ludo provodile!

Oni su procenili da moj, znači već hronični, u ranoj mladosti stečen liberalizam, u kome vlada parola „Moj život je avantura!“ koju su mnoge moje drugarice zgroženo ismevale a kasnije se pokazala kao vrlo korisna deviza, treba krajnjim razvratom i anarhizmom proglasiti! I Mesalinom me prozvati!

Tada sam prvi put za tu ribu i čula! Znala sam nešto o Starom Rimu, gledala onu predivnu seriju „Ja, Klaudije“...  (Koju bi, krajnje je vreme, neko od ovih što prave te-ve program,trebalo da otkupi i reprizira. Kao, u ostalom i „Korene“! Da ovaj svet jednom nešto pametno za svoje novce vidi?!)

Ali Mesalinu sam previdela. Razvratna carica, kako god?! Jer, moji dragi drugari su je pravdali, da bi mene, žigosanu, utešili: „Ma vidi! Ona je bila sjajna riba! Zalagala se za otvaranje škola, opismenjavanje sirotinje... Nije u pitanju samo razvrat!?“

Nadimak ili epitet?! Nevažno.

I danas mi je drag. Jer razvrat vam je, ponekad, životno neophodan?! Ponekad morate neka dna dotaći, sebe do kostiju ogoliti, neka blata okusiti... Jer, samo čvrstim osloncem na dno, možete izbačaj napraviti i sebe do čistog vazduha i slobode, dovesti! Morate mnogo tonuti da bi izroniti na dah, mogli! Mnogo govana morate pojesti da bi doživeli da sedite u luksuznom restoranu, nenamerno i neočekivano na večeru dovedeni, a savršeno u sve to uklopljeni! Pijete skupa pića, jedete skupocenu hranu... I plivate u tome kao riba u vodi, kao da niste u kući od ćerpića rođeni?! U kući u kojoj se meso jede jednom nedeljno. U kući u kojoj uvek ostajete nečega željni.

Morate ostati nečega gladni da bi u vrhunskoj hrani mogli uživati! Morate, ponekad, u nečemu biti razvratni da bi mogli biti ozdravljeni i nanovo, dečije nevino, rođeni?

Ali, pojma nemam zašto su mi taj nadimak dali?! Naime, ja sam do tada imala slovima i brojevima, jednog momka (1), ako se ne računa onaj vojnik što sam se sa njime dopisivala? Onaj što me posle šutnuo! I jedan što sam se sa njime ljubila u bioskopu?!

Tako da ne znam na kakvo su oni, slobodoumlje, ciljali? Moji dragi pametnjakovići su verovatno mislili na neki intelektualni razvrat, to jest, drugačija mišljenja od, o bilo čemu, ustaljenih?!

Zvali su me i „Čiburaška“ po onom medvediću, maskoti Moskovske Olimpijade! „Pikuša“ po nekoj svinji ili prasici! Iz neke serije! A tada nisam ni bila debela?!  Pa onda „Vučko“, opet maskota, a sve zbog prezimena nekog tipa u koga sam, po običaju, bila smrtno zaljubljena! Sneki, Snejk, Milo-Ševićka (po devojačkom prezimenu). Crnogorci me Nenom zovu! Penelopa – moj omiljeni, višegodišnji avatar na netu! Strpljiva čekalica.

Ali, od svih epiteta, tepanja il’ nickova, Zjaka mi je najdraži! 

To me krstila koleginica iz Filijale, dosta starija od mene. Kada sam ja ostala udovica, ona je već bila pred penziju. Nikada sa mnom, osim par puta „Dobar dan“, reči nije progovorila!

Tada sam baš živela u velikom sranju! Onaj, sa početka pomenuti, me šamarao, žešće! Plata 50 maraka, a kirija 100! A ovi govnari sa zapada nas još i bombarduju! Nije dosta što nam Zloba ultra-vampirski, krv pije, držeći nas u izolaciji! Ništa osim hrane za sebe i dete ne mogu da kupim! A hoću i borim se da živim normalno, da moje dete ima sve što imaju i drugi! Hoću da mu platim časove engleskog, makar za ’leba ne imala?! Znači, 24 sata sam u fajtu! Sa svim mogućim krvopijama!

Bila je jutarnja kafa, preko, u kancelariji „isplate“ penzija, na drugom spratu zgrade naše Filijale. Skupila se ekipa i neko pomene mene.

„Ma, znaš je! Sneža Medan, udovica je! Sa malim detetom! Radi preko u finansijama, već godinama!“ Ona se misli, misli... Ali, ne može da se seti.

„Ma, ona sa kuštravom kosom! Zajedljiva, sa grubim glasom! Ona što se uvek nešto buni! Psuje i galami!“

Doseti se ona!

„Pa, što tako ne kažete?! Znam je! Ona zjaka?!“

Ona nikada neće saznati koliko me je time obradovala! Koliko mi je dobra učinila tim, nalik na uvredu, epitetom!

„Hvala joj gde čula i gde ne čula!“, nasmejem se onomad, kada sam tu priču prvi put doznala. „Volim što sam svoj obešenjački, nalik zjakastom, duh, sačuvala! Imam ga još uvek, uprkos svemu!“

Evo, i vas sam večeras, obešenjački, prevarila, jer vam nisam obećanu priču o lepom, ispričala. Nego sam, opet, odlutala...

Kada sam pominjala konciznost, mislila sam da vam kažem samo nešto važno:

Ništa u životu nije slučajno i sve se dešava sa namerom! Svi danas nevažni događaji, postaju vremenom pra-počeci nekih novih, lepih priča, koje vas tek u životu, čekaju. Kao razbacane, preostale puzle, koje ne znate gde bi udenuli? A na kraju, u celoj slici, svoje pravo mesto dobiju!

Rikov bar, Casablanka

Priče o Maroku ne bi postojale da nije moje sestre. Moja sestra i ja nikada ne bi otišle zajedno na to magično putovanje, da nismo provele tri dana, potpuno same, upućene prvi put posle 40 godina razdvojenosti jedna na drugu, uz reku, na produženom vikendu. I tako saznale da se još uvek, kao i odmah posle mog rođenja, volimo. A ni toga ne bi bilo da se zimus nismo, posle mnogo godina ne viđanja, sasvim slučajno, na ulici srele!

Ja koračam prema trafici da kupim cigarete. Čujem ženski korak iza mene. Brži je od mog. Prolazi mimo mene, prepoznam joj profil!

U suzama se grlimo.

„Ne mogu da verujem da sam te pričama dozvala?!“ Jecam joj u rame. „Danima sam tvoje ime pisala! U ljubavnim pismima sam o tebi pričala! Tvoje, dečije mucanje pominjala kada sam o plakanju sricala!“

Ni tog dana, ni tog susreta ne bi bilo da nisam počela priče da pišem priče. Priče nikada ne bih pisala da nisam bila obožavalac čitanja. Nikada ne bih čitala da me moja sestra Vera, uz našu baku, ljubavlju prema knjizi nije zadojila. Ona mi je i prvi "Spomenar", svojom rukom napravila. I danas ga čuvam, prepunog uspomena.

Da njena majka nije mlada umrla ostavivši svoju devojčicu siročetom, koja nikoga osim bake nema, Verica ne bi živela sa mnom u kući i kao bakina miljenica, dobila privilegiju da mi ime, po rođenju, da! 

Da ona odredi kako će me ceo život zvati! Po čemu će me dozivati ili od sebe terati! Pamtiti ili zaboravljati. Pisati i brisati...

Ona me je, zapravo, krstila! I tako mi ovu čudesnu sudbinu, prepunu obrta, iskrojila i namenila!

„Hvala ti sestro! Mnogo lepog i uzbudljivog si mi, imenom, dala! A koliko li je još pred nama?!“

PS: Moje dve mlađe koleginice iz kancelarije su ogorčeno zahtevale dopunu i izmenu gornjega teksta, u smislu zaboravljenog, a bitnog nadimka koje su mi one, s’ proleća, dodale:

„Sram da te bude, pa kako si mogla da zaboraviš najvažniji i najlepši nadimak koji smo ti mi dale?! Nadimak kojim smo ti otvorile vrata celog sveta! Univerzalan i primenjiv bilo gde, na svim kontinentima, svim Meridijanima! Svaki „Stranac“ iz bilo koje priče, može tako da te zove! 
A i „Honey“ ti najlepše stoji!"