Ćutim

Majke mi mile, dođe mi da više ne odem na Fejs...

Ja vesti ne gledam od kako je pokojni Zloba sklonio Dragišu Pavlovića! Novine nikada nisam ni čitala.

Niti sam vam ja neki stručnjak, ni politikolog, ni analitičar srpskog društva, tako da neko logično objašnjenje za moj tadašnji postupak, nemam! Prosto, onako ko žena i majka, samo nosom, osetih da je vreme da se ja od sopstvene političke stvarnosti, sklonim! Posle pokojnikovog govora na Gazimestanu, učvrstih se u odluci da ja u vestima i dnevnicima, nemam šta da tražim?!

„Šta se sve to mene tiče?! Imam ja svoje brige! Ni oni moje ne brinu, što bih ja o njihovima glavu lupala?!“

Pred glasanje za predsednika, oslušnem po koju! Tek da zadovoljim intuiciju... Pa se trudim da od zla izaberem bar neko manje! Da što manje najebemo i da nas izabrani što manje bruka!

Od kako ubiše Đinđića, ukinuh i osluškivanje! Nema ovde više ničega što ima veze sa sluhom! Od tada me, pogotovo, više ništa što se u mojoj zemlji zbiva, apsolutno ne zanima!

O politici i ekonomiji – ništa! Ne interesuje me ni ko je koji ministar, ko je predsednik ni ko je premijer! A tek ni pet para ne dajem na bilo šta što su oni rekli ili izjavili! Koji god od njih!? Jer, šta ja od njih mogu korisno naučiti?! Ništa.

O aktuelnoj muzici i pobednicima raznih kič rijalitija ili parada – isto ništa! O fudbalskim utakmicama, mafijaškim obračunima i ubistvima – ništa! Ne znam ko je gradonačelnik Novog Sada, ni na kojoj funkciji sedi Pajtić! Ne znam šta se pričalo kod Bećkovićke, niti kod onog smešnog čovečuljka, Ivana Ivanovića! Blage veze nemam šta je skrivio onaj Šarić!

Tek pojma nemam o temama o kojima raspredaju pevačice, glumice ili starlete, na nekim „te-ve“ grupnim i ležernim (kao da se zapravo sve vole i druže uz kaficu) sedeljkama koje viđam na tren, besomučno pritiskajući onu strelicu na gore ( „C“ na mom daljinskom upravljaču), dok ne naletim na neki lovaran atletski miting (jer tu su uvek prave face) ili još jedan novi kuvarski trik Džejmija Olivera (a takvih sam pokupila gomile i zbog njih dobila mnoge pohvale od konzumenata mojih kuvarskih kreacija)!

Sve te ljude sa naslovnica, koje sam svih ovih godina, do skora, uspešno izbegavala, ja, u stvari ne marim! Zato se uporno od njih sklanjam. Zašto bih marila nekoga ko sportom, pevanjem, pisanjem meni nepojmljivo glupih knjiga ili velikim, plastičnim sisama, zarađuje milione, pri tom nikada ne saznavši koja je granica za ulazak u plavu ili jebenu, crvenu zonu, u mesečnoj potrošnji kilovata?! 

Treba da uvažavam i slušam govorancije maloumnika kojima je ovo pogrešno, na nemoral, naštimano vreme omogućilo da se pojavljuju na ekranima mojih, teško zarađenih i na rate kupljenih, televizora! 

Desi se da zastanem... Vidim neka mila i čestita lica. Pokojnoga Pavla, uvek mirnog i spokojnog. Uvek sa malo, mnogo kaže. Ili, čika Vladetu Jerotića! On meni nije nikakav ni rod, ni pomoz’ Bog, ali kada ga slušam, osećam ga svojim! Zato ga i „čikam“ kao da mi je komšija! Volim da gledam i slušam ljude od kojih nešto mogu naučiti.

Ništa drugo me ne zanima!

Zovite vi to arogancijom ili nekulturom, ne-rodoljubljem ili cinizmom! Zavišću ili sebičlukom? Kako god vam volja.

Ja, prosto, volim da gledam samo svoja posla. Sve te godine dok je Mitrović otvarao silne, nove, sve bolje i ružičastije televizije, Ceca (Jeca) snimala nove albume i punila livade, dvorane i stadione,  ja sam se bavila potpuno drugim, a jako važnim stvarima:

Kako napraviti kuću bez projekta? Kako prevariti sve urbanističke moćnike i dokopati se legalnog krova nad glavom? Kako taj isti krov nad glavom rešiti onog famoznog a zajebanog atributa „pod zaštitom države“?!

*Možete samo zamisliti i naslutiti kakvo je sranje živeti pod krovom koji direktno i neposredno, od svih vremenskih nepogoda i mogućih problema, štiti ova naša država?!*

Šta mene briga ko je i zašto ubio Arkana? Ne zanima me gde se Mladić skrivao godinama! Šta ja imam sa Haškim optuženicima, javnim ili tajnim svedocima-saradnicima?! Svako neka svoja govna kusa!

Jer, dok sve njih opslužuju gomile skupocenih advokata, ja sama pišem tužbu u građanskoj parnici protiv nekog lika što je pozajmio pare od mog pokojnog muža, pa sada neće da mi ih vrati!

Ja njemu i krivičnu za pokušaj prevare, on meni neke uticajne vrbašane, crnogorce, koji me zivkaju na fiksni i polu-pretećim tonom, drže mi govore o čojstvu i junaštvu, pritom pominjući moju kućnu adresu!

„Teško mafiji ako je na ovo spala! Da mene, samu ženu sa detetom, zivkate i pretite mi! Samo izvol’te, navratite! I kafu ću da vam skuvam!“, neustrašivo ja njemu pucam! A pritom znam da život malog čoveka u Srbiji ne vredi ni pišljiva boba, a kamo li par soma evra?

Treba ja da brinem o ratnim zločinima, a ovamo, svaku svoju bitku bijem potpuno sama?!

Jebe se svima njima što je biber crep koštao 23 dinara i što je građa za krov bila mokra! Bole sve njih što su moji „majstori“ pogrešno postavili „stolicu“ pa se pomenuti krov ulegao posle godinu dana! Pa sada vazda prokišnjava!

I nije me sramota da priznam da sam sve te godine živela potpuno neinformisana o svemu što se oko mene zbiva. Blažena u svom neznanju i okupirana samo svojim, sopstvenim problemima. Naprotiv, ponosna sam!

Da ne bi Fejsa, ja bih možda načula ko peva na trgu za pravoslavnu novu godinu, ali bi’ iskulirala! Ovako, samo sebe dovedoh u situaciju da diskutujem o stvarima koje me se, realno, niti tiču, niti imaju bilo kakvog uticaja na moj život. Vreme izgubljeno na besmislene komentare o Cecinom (Jecinom) pevanju, bolje da sam potrošila na vitlanje i traganje za  pradedinom austrougarskom krštenicom, koja možda, mome detetu može da otvori neka zatvorena vrata.

Fejs me stalno, htela ja to ili ne, podseća na neka ružna i neprijatna lica koja ne želim da viđam! Zašto ja moram da znam šta je mali Veljko dobio za rođendan? Ne želim da čitam o obećanjima premijera za bolje sutra, niti o grobarevim novim jezičkim nonsensima! Ne zanima me šta je moj, sada bivši, miljenik Laušević rekao o bilo čemu - Neko ko metkom problem rešava, nije više na mom spisku interesovanja. Bolje da nikada nisam saznala da je jedna čuvena srpska krojačica, izdala knjigu iz koje sam silom prilika, što je još gore, pročitala par fraza! Mirnije bih spavala...

Od nekada zabavnog mesta za druženje sa prijateljima, Fejs postade oglasna tabla svega onoga, svakodnevnog i ružnog, od čega se uporno i neumorno, sklanjam.

Toliko me već zatrovao u poslednje vreme, da ni jedne vedre priče više ne mogu da se setim. Niti da je ispričam.

Zato bolje da ćutim.

photo credit:www.krstarica.com