Čudnog li dana?

Čudnog li dana?

Sve je počelo kada je moja sestra Vera, Verica kako je ja zovem u mnogim mojim pričama, objavila post na svom blogu. Priču o svojoj majci Milici. 

Mojoj tetki, sestri moga oca, koju nikada nisam upoznala, jer je, kao što konac Verine priče o njoj i govori, umrla dve godine pre mog rođenja. Ali sam o njoj sve znala i njen lik doživljavala kao sublimaciju tog nekog prokletstva, koje prati moju porodicu sa očeve strane. Moja Vera to tumači babinim i dedinim doseljenjem u Vojvodinu i useljavanjem u otetu, tuđu kuću, ali ja sam sumnjičava po tom pitanju! Smatram da to prokletstvo vuče mnogo dublje korene, bar onoliko grešnih generacija unazad, koliko je i onih kolena koja njihove grehe okajavaju! Mi, Miloševići, od Bože iz Rilja, kod Nevesinja, već drugo koleno krv bljujemo! A ni treće nam se nije baš usrećilo!

Moja sestra Vera i ja imamo jedan tajni, uz kafu i krcatu pepeljaru, sklopljeni dogovor – Da napišemo roman o Miloševićima koji bi trebao da razjasni, ako nikom’ drugom bar nama dvema, šta su tu sve dogodilo?! Ko, kako, kada i zašto? Roman bi, to je sigurno, bio bestseler, i to iz više razloga: Njime bih ja, iz čiste sujete, dakazala Tolstoju da je moja nesrećnija od njegove! Da je njegova Ana, dozvolite, pizdin dim u odnosu na neke heroine koje su ovde, međ’ Miloševićima rasle, stasavale il’ se u njih udavale?! Kakva Anina prenemaganja za punokrvnim ždrebcem, a kasnije za sopstvenom decom?! Ove naše su krv svoju, više puta i na razne načine, gutale! Što bukvalno, dok im se cedila niz suvo i zastrašeno grlo, što onda kada su praštale neoprostivo i prelazile preko neprelazivog! Dok je Ana šmrckala sa svilenom maramicom pod nosom kada joj je jebač na hipodromu nastradao, ženama u Miloševića se koža, sa dušom iznutra, prevrtala naopako! Ne od obesti, nego od jada i muke! Pa su tako, izvrnute, po svetu hodale?! 

Vi, budući čitaoci, ne možete ni da zamislite da se na samo jednom mestu, u jednoj maloj seoskoj kući sa dve sobe i kuhinjom, u nekoj vukojebini na kraj' sveta, može izleći i roditi toliko raznih, nezamislivih i nespojivih, vrsta nesreće?!

Drugo, što bi svakako donelo zanimljivost toj pripovesti o našoj familiji, bio bi potpuno različit ugao iz koga moja sestra i ja posmatramo stvari. Jer nas dve nismo ’dvojac’ kao moji miljenici D.Preston i L. Čajld, u čijim sjajnim trilerima ne možete da dokučite ko je tu šta napisao? Vi čitate roman, tonete sve dublje u njega, već ste skroz u njemu, ne možete da ga ispustite iz ruku... Ni trena ne pomišljate da vam to pričaju dva pripovedača, čije se priče jedna na drugu oslanjaju.

To nas dve ne možemo dostići, jer se stilski potpuno razlikujemo – Vera barata činjenicama, iznosi fakta, izvodi dokaze, piše optužnice, imenuje i proziva svedoke, uveliko, znam je ja, smišljajući u glavi famoznu, neoborivu, tužilačku završnu reč, kojoj porota neće moći da odoli! Ona treba čitaoce da ubedi da oprosta za neke grehe nema! Vera jedva čeka tu završnicu našeg romana u kome će, kao sad već penzionisani pravnik, odigrati najbolju ulogu svog života dostojnu „Đavoljeg advokata“, lično!

Razumljivo. Ona je lavica, ja sam vodolija. To vam već sve govori o nepomirljivim razlikama među nama, koje će od našeg budućeg romana, napraviti zanimljivo i neobično štivo.

Dok vam ona bude servirala svoje optužujuće dokaze o svima koje je već, sa predumišljajem, na optuženičku klupu smestila, prkoseći, kao što je njen običaj, ovaj put svojoj pravničkoj zakletvi „Nevin je svako dok se ne dokaže da je kriv.“, ja bih vam pričala o optuženicima neke tužne ili skaredne bajke, možda ne toliko pokušavajući da ih opravdam, koliko da ih objasnim i pojasnim! Vera je razum i istorija! Činjenice i analize! Ja sam psiha i matematika, volim da slažem kockice, da povezujem nepovezivo...

Kakav god bio sud naših budućih čitalaca, jedno je sigurno – Pričanje priče o svemu što nam je, možda nekom kletvom, nekada, naneto, skinuće je sa vrata našim sledbenicima! Da sve to, već jednom, okajemo! I da se više unazad ne osvrćemo!

Jer ovo što vidim unapred, mnogo mi se više sviđa! Gledam ovog mog danas! Ovog „ljubi ga majka“! Sve što mi je život krao, otimao i uzimao, njime mi je vratio:

Na oca je lep, visok i stasit, momčina! Pun je entuzijazma i planova! Raduje se studijama u inostranstvu, na nemačkom već frazira, priča mi o tome šta je za njega muzikologija... Sav je radostan i blista! 

Na pomen tetka-Vere i priče o porodici, obešenjački predlaže:

„Ajd’ da banem kod tvog ćaleta na gajbu! Pružim mu ruku i kažem: „Zdravo deda! Ja sam tvoj unuk!“

/Ja volim dobar ’crnjak’, ali moj sin je za njih majstor!/

Slušam ga... Pa ga zagledam... Nigde ja tu ništa od te naše kletve ne vidim!

„U mom detetu nema truna od Miloševića?! Kako je to moguće?!“

* * *

Već je, ostavivši razbacane note za sobom, obuo jednu crvenu a drugu zelenu „Starku“, zgrabio ranac i sa cigarom u rukama požurio na bus za grad, pa ne stigoh da mu kažem da sam nedoumicu rešila! Pročitaće jednom...

On je dete začeto u velikoj ljubavi, ne tek tako! Ta deca su uvek lepa, zdrava i pametna. Na takvu decu kletve ne padaju, jer ih je ljubav njihovih roditelja neprobojnim štitom, zauvek obložila.

Iako, on to sigurno već zna, ljubi ga majka! Čitao je Harija.

 Photo by Alex.